Autorski tekst: Na Agori – fotografije iz Pariza

piše: Marina Simić

 

Bila je prva nedelja jula i Novi Sad je pulsirao na vrelom letnjem suncu od ranih jutarnjih sati, prepun turista i raznovrsnih mladih ljudi koji su se muvali okolo. Jednog od tih vrelih popodneva otišla sam da pokupim prijatelje iz Beograda koji su dolazili na festival, i posle kratke posete Daltonu, već smo bili na putu za tvrđavu. Novi Sad je bio neobično pun, ceo centar bio je preplavljen turistima i sve je pomalo ličilo na jadransku obalu u jeku sezone. Nismo mogli da nađemo mesto da sednemo na piće, i na kraju smo završili u Izbi, verovatno zbog toga što ovo mesto nije bilo lako vidljivo sa ulice, pa se tu još moglo naći poneko mesto. Posle brzog pića, sreli smo se sa drugarima iz Novog Sada i krenuli ka tvrđavi. Nosila nas je velika reka ljudi preko Mosta Slobode ka Podgrađu i ostacima sedamnestovekovnog austro-ugarskog grada izgrađenog oko tvrđave, čije su oronule ulice bile preplavljene prodavcima cigareta, pića, hrane i različitih Exit suvenira. Posle malo borbe sa gužvom, uspeli smo da uđemo na tvrđavu i sastanemo se ispred Slaćkare – lokalnog bara i poslastičarnice ispred gradskog muzeja pre nego što smo se konačno raspršili na različite strane. Veliki broj bina bio je rasut tvrđavom, popunjavajući velike šančeve, zaklone i paviljone, sve do dunavske obale. Te godine na festivalu je bilo 11 bina, uključujući Glavnu binu, Balkan Fusion Stage (na kojoj su uglavnom gostovali bendovi iz bivše Jugoslavije), Renault World Music Stage (the Roots and Flowers Stage iz ranijih godina); the Latino Stage, Metal Hammer Stage (heavi metal and hard rock), Future Shock Stage (mladi bendovi i di džejevi), Elektrana Stage (elektro muzik), DJ Arena (elektronska, dens muzik) itd.[1]

 

Većina mojih informanata otišla je na Glavnu binu, a zatim u Di džej arenu, dok smo Martina i ja ostale na Agori da otpratimo otvaranje festivala. Gosti na otvaranju su bili Goran Svilanović, koji je u to vreme bio član Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, Oli Ren iz Evropske komisije za proširenje, odgovoran za balkanske zemlje, Tim Juda, britanski novinar koji je puno pisao o ratovima u bivšoj Jugoslavaiji, Milica Đilas iz srpske kancelarije za pridruživanje Evropskoj Uniji i Mladen Ivanić, ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine. Glavna tema rasprave bio je proces pridruživanja Evropskoj uniji i mogućnost ukidanja viznog režima. Neko na panelu je pomenuo da 70% mladih ljudi iz Srbije nikada nije napustilo zemlju, za šta se Oli Ren izvinio svim prisutnima, dok je Goran Svilanović objašnjavao besmislenost viznog režima, koji nije sprečio različite kriminаlce da napuste zemlju, sprečavajući samo kretanje „običnih ljudi”.[2] Gospođa Đilas i gospodin Ivanić nastavili su razgovor na tu temu navodeći šta je sve potrebno da se uradi u Srbiji da bi uopšte bilo moguće ukidanje viznog režima.

 

Grafit na novosadskom zidu. Fotografija Nikoline Nedeljkov

Grafit na novosadskom zidu. Fotografija Nikoline Nedeljkov

Većini ljudi u publici ovaj razgovor bio je očigledno dosadan, i devojka ispred mene obratila se meni i Martini, „zamisli da si u parlamentu i da slušaš ova sranja svaki dan”. Tim Juda je zatim dodao da je Exit jedno od „deset hippest mesta” ovog leta za mlade ljude, na šta je Martina doviknula: „reci nam koji su drugi devet, da idemo tamo!” Kada se smeh u publici umirio, Oli Ren je dodao da on sam radi na ukidanju viza, ali da mnogo šta nije u njegovim rukama, već na Srbiji, dodajući „vi imate ista prava kao i svi drugi da budete deo Evropske unije, ali to zavisi od vas. Citiraću Clash, pošto je ovo rok festival: ‘Should I stay, or should I go, if I go, it’ll be trouble, if I stay it’ll be double’. Hvala vam što ste me pozvali, znam dosta o prošlosti festivala i nadam se da će za nekoliko godina ovo biti festival u Evropskoj uniji”. Time je panel bio završen i ljudi su se rasuli po tvrđavi, punoj do ivice pucanja, dok smo Martina i ja krenule da se probijamo ka glavnoj bini i svirci Franca Ferdinanda.

 

Iako su ljudi uglavnom bili cinični prema politici i govorima političara uopšte, mnogi moji ispitanici su političku poruku Exita uzimali vrlo ozbiljno. Jedna od tih poruka bila je kampanja za ukidanje viznog režima, čiji je deo bio prvi panel na Agori sa ciljem, po Vojinim rečima, da pruži šansu „mladima da direktno razgovaraju sa političarima”. Na Agori su takođe bili postavljeni bilbordi sa fotografijama ikoničnih mesta iz evropskih gradova – „Ćao, ja sam u Parizu” (ili u Londonu, Amsterdamu…). Naravno, izbor gradova nije bio mnogo iznenađujući: Bombaj je na primer bio upadljivo odsutan, iako ga Valdron (Waldron 2000: 232) na primer, smatra jednim od svetskih centara kulture, trgovine i migracije, u kojem se prepliću „različite kulture i tradicije”, zajedno sa Njuјorkom, Parizom i Londonom. Valdron smatra da je multikulturalizam nužna pretpostavka kosmopolitizma, i navodi:

 

,,činjenica je da neko ko živi u ovakom okruženju [multikulturnog Njujorka, na primer] već živi u svetu, bilo da ima posebna osećanja prema nekoj od dostupnih kultura, ili ne. Čak i ako provodi ceo svoj život na Menhetnu, on je zbog zasluga same svoje lokacije, otvoren za nove prakse i iskustva na kosmopolitski način” (Waldron 2000: 232).

 

 

Ova veza između zapadnih urbanih centara i kosmopolitizma je takođe nešto sa čim su se moji ispitanici slagali, ali su samu ideju multikulturalizma razumeli drugačije. U sferi umetnosti i muzike, kosmopolitizam nije imao veze sa „korišćenjem umetnosti drugih” (Regev 2007) i njihovim kombinovanjem sa sopstvenom umetnošću (koja god da je), već sa učestvovanjem u globalnoj umetničkoj produkciji koja, iako nekada zamišljena kao umetnost drugih, još uvek je bila smatrana sopstvenom umetnošću.

 

Voja mi je objasnio da je trebalo da bilbordi budu smešni i ironični, ali i da su zamišljeni tako da govore o ,,pripadnosti Evropi“. Mnogi od mojih informanata su se tamo fotografisali, u ironičnoj igri imitacije turističkih putovanja koja su im bila tako važna, a koja nije negirala, već potvrđivala značaj putovanja za ostvarivanje kosmopolitske dispozicije. Ironija se tu može posmatrati ne samo kao način govora, već i kao određen način učestvovanja u javnim i političkim aktivnostima, koja je bila veoma značajna za samopozicioniranje i razumevanje postsocijalističke situacije mnogih ljudi u Evropi (vidi npr. Yurchak 1997, 2006; Gilbert 2008). Postsocijalistički ironični subjekti, slično Kjerkegorovim „ironičnim osobama”, nemaju pozitivnu koncepciju određene forme života koja bi se mogla svesti na prostu neposrednost (Cross 1998: 133, v. Kierkegaard 1997), već je upravo ironija otvarala prostor za zamišljene ideale države. Fotografisanje pored Exit bilborda iz Evrope trebalo je da bude deo otvaranja te ironične distance. Međutim, čini se da je za moje informante ta distanca bila gotovo nepostojeća kada se radilo o „državi Exit” (state of Exit).

 

Exit festival je 2004. godine bio organizovan kao „država Exit”, što je uključivalo, između ostalog, izdavanje „Exit pasoša” u kojem su posetioci dobijali pečat svaki put kada bi ušli na festival, dok su festivalske karte bile dizajnirane kao avionske karte[3], a festivalski promotivni materijal bio je štampan u formi mapa sveta. Ova kampanja je bila veoma uspešna i svi moji ispitanici prihvatili su je bez ikakvog ironičnog odmaka. Kao što navodi Žižek (1992) u knjizi Enjoy your Symptom!: Jacques Lacan in Hollywood and Out, to je posledica iste Kantove etike sprovedene u Evropi koja je stvorila ideološki rascep i ciničnu distancu između javnog i privatnog. Kao što objašnjava Žižek, „znamo da iza autoriteta ne stoji nikakva istina, pa ipak nastavljamo da igramo njegovu igru i da mu se pokoravamo kako ne bismo narušili uobičajen poredak stvari” (Žižek 1992: x). On objašnjava da je u Istočnoj Evropi u „realno postojećem socijalizmu” rascep bio između javnih rituala potčinjavanja i privatne cinične distance, dok je na Zapadu „cinizam bio na neki način dupliran: javno se pravimo da smo slobodni, privatno se potčinjavamo. U oba slučaja smo žrtve režima upravo kada mislimo da smo ga prevarili: cinična distanca je prazna, naše istinsko mesto je u ritualu potčinjavanja” (isto).

 

Primenjeno na slučaj „države Exit”, može se reći da u demokratskim društvima javno protestujemo zbog viznog režima, a privatno mu se potčinjavamo. I upravo je to razlog zbog kojeg moji informanti, koji su posećivali Exit svake godine nisu želeli postojanje nikakve cinične distance u odnosu na festival. Festival je bio deo javnog protesta protiv države i njene dotadašnje politike, protesta koji je imitirao proteste u demokratskim zemljama, i koji je značio prihvatanje kosmopolitskih obećanja novog sistema i restauracije ,,položaja Srbije u svetu“. To ne znači da su moji informanti naivno verovali u „Zapadna obećanja”, šta god da su ona obuhvatala (visok životni standard, demokratiju…). Naprotiv, većina je bila i te kako sposobna za ciničnu distancu. Tako jednom prilikom kada smo Voja, Tanja i ja po ko zna koji put sedeli u Cuba Libre i razmatrali „situaciju u Srbiji”, Tanja je odlučno odbijala „cinizam političke korektnosti”, ali je Voja bio oštar, „pa ovde niko nije politički korektan. Prvo moramo da budemo politički korektni da bi mogli da budemo cinični” (prema njegovim praznim obećanjima).

Ovaj kratak dijalog, otkriva jedan paradoksalni obrt – tako možemo reći da su moji informanti bili cinični i prema „egzitovskim promocijama Zapada” i prema svom sopstvenom cinizmu, jer su u stvari želeli da imaju državu koja funkcioniše, a o čijim nedostacima (kao što bi na primer bila prazna retorika političke korektnosti) bi onda mogli da budu cinični (v. Žižek 1997b). Moji ispitanici su želeli da srpska država funkcioniše, i omogući im da putuju u inostranstvo, ili bar da ima festival „svetskog glasa”, kakav je bio Exit, ako oni sami već nisu mogli u svet.

 

Bibliografija iz odlomka

Cross, A. 1998. Neither Either nor Or: The Perlis of Reflexive Irony, in The Cambridge Companion to Kierkegaard. Ed. by A. Hanny and G. D. Marion, pp. 125-153. Cambridge: Cambridge Univ. Press.

Gilbert, A. 2008. Analyzing the Gap: Cynicism, Irony, and Nostalgia in Post Socialist Transformation. Paper presented at the conference “Critical Space of Hope: Locating Postsocialism and the Future in post-Yugoslav Anthropology”, Univ. of Chicago, October 23-26.

Kierkegaard, S. 1997. Concluding Unscientific Postscript to “Philosophical fragments”. Macon, Ga: Mercer UP.

Regev, M. 2007. Cultural Uniqueness and Aesthetic Cosmopolitanism. European Journal of Social Theory 10(1): 123-138.

Waldron, J. 2000. What is Cosmopolitan? The Journal of Political Philosophy 8(2): 227-243.

Yurchak, A. 1997. The Cynical Reason of Late Socialism: Power, Pretence and the Anekdot. Public Culture 9: 161-188.

Yurchak, A. 2006. Everything was Forever, Until It Was No More: The Last Soviet Generation. Princeton and Oxford: Princeton UP.

Žižek, S. 1992. Enjoy your Symptom!: Jacques Lacan in Hollywood and Out. New York and London: Routledge.

Žižek, S. 1997b. The Plague of Fantasies. London and New York: Verso.

__________________________

[1] Broj bina je manje-više isti svake godine, dok se njihovi nazivi i muzički sadržaj menjaju.

[2] Očekivano je da bogati i moćni lako prelaze državne granice, ali je glavni problem mojih informanata bilo to što vizni režim nije jednako primenjivan na sve omogućavajući kretanje „treš modernosti” (turbo-folka i mafijaša), a sprečavajući „normalno kretanje” ljudi i ideja.

[3] Većina mojih informanata u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim nikada se nije vozila avionom, iako dolaze iz manje-više dobrostojećih porodica srednje klase. Za većinu to je bila zabrinjavajuća i pomalo sramotna „nenormalnost”.

Odlomak – drugo poglavlje – iz knjige Marine Simić, Kosmopolitska čežnja: etnografija srpskog postsocijalizma

***

Knjiga Marine Simić, Kosmopolitska čežnja: etnografija srpskog postsocijalizma, izašla je iz štampe krajem 2014. godine u izdanju Centra za studije kulture Fakulteta političkih nauka. Knjiga je dobila nagradu za najbolju autorsku monografiju iz oblasti etnologije-antropologije na srpskom jeziku objavljenu u prethodne dve godine (zajedno sa knjigom Ivana Đorđevića, Antropolog među navijačima).

***

Marina Simić je doktorirala socijalnu antropologiju na Univerzitetu u Mančesteru. Predaje na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Objavila je dve pesničke i jednu akademsku knjigu.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s